Skoči na sadržaj

Macau ili ko je Stanley Ho?

15. novembar 2011.

Kako se jos jedna nedelja lepog raduckanja po Hong Kongu zavrsila (oborio licni rekord, imacu oko 75 radnih sati:)) i kako je moja viza istekla (uvek dobijem 2 puta po 14 dana boravka, pa posle prvih 14 dana moram negde da izadjem van HK-a), resih da odem do Makaa, bivse portugalske kolonije, koja je nalazi na nekih 60 kilometara od HK-a. Kad sam krenuo da se raspitujem da li mi je potrebna viza, rekli su mi, ma ne, to je Makao, odes, platis i odmah dobijes vizu. I tako, prateci taj savet i obavestenje na sajtu kineske ambasade u Srbiji, uputih se ja na TurboJet liniju do Makaa. TurboJet je prva, ali ne i poslednja firma Stanley-a Hoa, tajkuna koji zivi u HK, ali ima kompanije po Makauu, Kini, Filipinima, Zimbabveu, Indoneziji i ko zna gde jos, s kojom sam se susreo. Cas sam bio s one strane granice, seo u taj super brzi katamaran i za sat vremena lepe voznje sam bio u Makauu. Inace TurboJet je najveca svetska flota katamarana i opsluzuju taj deo Kine godinama unazad, zahvaljuci politicikim vezama Dr Hoa. Kad sam dosao na pasosku kontrolu u Makauu, zena je pogledala moj pasos i pocela da vice  nesto na kineskom. Uzimajuci u obzir moja ranija iskustva za vizama u Kini, ja sam bio spreman na ovo i samo rekoh sebi: “Ne nerviraj se, idemo polako, kreni da objasnjavas ko si i sta si i gde se Srbija nalazi!”. Medjutim, na moje prijatno iznenadjenje, na urlikanje doticne sluzbenice dosla je druga i na engleskom mi rekla da podjem za njom i da je potrebno da kupim (platim) za vizu. Dovela me je do jednog sluzbenika, koji je pogledao moj pasos, lupio mi jedan pecat i rekao 100 Hong Kong dolara, molim. Ja sam platio, cika mi je rekao Dobrodosli, isprobajte nasa kazina, nasmesio se i viknuo sledeci. Jos u neverici, ja sam izasao napolje i probao na jednoj ATM masini da podignem 1000 pataka (Makao valuta). Kako Intesa ima najgore kartice u istoriji bankarstva, nisam u tome uspeo, ali mi je, da stvar bude bolja, sluzbenik turisticke organizacije Makaa, koji me je video kako se nerviram zbog toga, samo pitao da li imam HK dolare. Kad sam rekao da, on se nasmesio i rekao da je sve OK, da oni ovde prihvataju sve pare, da treba da se smejem i da uzivam i da im ostavim te pare:))).

Prakticno, nema sta, pomislih ja, i produzih taksijem do centra Makaa do trga Largo De Senado. Ljudi moji, mnogo mi se svidja Makao. Ovaj grad ima 30 kilometara kvadratnih, a cak 500 000 stanovnika. Znaci, povrsina Makaa je 26 puta manja od povrsine veceg vojvodjanskog sela, na primer Kikinde, dok je broj stanovnika 10 puta veci (zamislite 10 puta vise ljudi iz Kikinde, sto je mnogo, mnogo je). Jako je zivo, ima puno ljudi i turista, sve je sredjeno i centar Makaa, zahvaljujuci Portugalcima, ima taj iberijski smek. Osetio sam se kao da sam u Spaniji ili Portugalu, dok sam setao po ulicama Makaa i obilazio ono sto je Lonely Planet, moj svakako najbolji drugar na ovim putovanjima, preporucio.

Makao je bio portugalska kolonija 442 godine, sve do 1999. godine, kada je pod parolom jedna zemlja, dva sistema, vracen Kini (tvorac ovog slogana, ranije pominjani, Ding Xiaoping je tad vec bio mrtav, ali covek vredi onoliko koliko vrede njegove ideje, a njegove se uspesno i danas primenjuju). Svoj zlatni period Makao je imao tokom 17 veka, kada je Kinezima carskim dekretom bilo zabranjeno da putuju van Kine. Portugalci su u Makau kupovali robu od Kineza i preprodavali je u Japanu (imali su svoju koloniju u Nagasakiju), gde su kupovali japansko srebro i maceve za Kineze, i u Goi u Indiji, gde su za Kineze kupovali pamuk i tekstil.

1582. godine Spanska Armada, najveca i najjaca vojska tog doba je opkolila Portugal i drzala ga pod svojom kontrolom narednih 60 godina. Za sve to vreme Makao nije priznao spansku vlast, i kad je portugalska monarhija uspostavljena ponovo, portugalski kralj Zoao IV ih je nagradio titulom Leal Senado (lojalni Senat). Natpis koji svedoci o tom cinu i dan danas stoji na zgradi gradske uprave u centru Makaa.
Posle svojih zlatnih godina Makao je tavorio, pored veceg i mnogo jaceg Hong Konga. 1974 godine u Portugaliji je vojna diktatura zamenjena demokratskom levicarskom vladom, ciji je prvi korak bio da vrate Makao Kini. Kako Kina na to nije pristala:), Makao je ostao u vlasnistvu Portugala sve do pomenute 1999. godine.U medjuvremenu, na scenu Makaa, tokom II svetskog rata, stupa Stanley Ho. Azijat, iako iz bogate familije koja je bankrotirala, Ho je covek koji je u mutnim vremenima uspeo mnogo toga da napravi. Kada je njegova porodica bankrotirala, njegova dva starija brata su pocinila samoubistvo, dok je otac napustio porodicu (mislite da je vas zivot tezak:)). Ho je uspeo nekako da se upise na univerzitet, ali zbog II svetskog rata je bio primoran da bezi u Makao pred Japancima. Tu se zaposlio u jednoj import-eksport firmi i veoma brzo, sa 22 godine, postao partner. Posle drugog svetskog rata je krenuo da investira u izgradnju oblakodera po Hong Kongu i zahvajujuci velikom razvoju Hong Konga posle drugog svetskog rata, stekao je milijarde. Takodje, 1961. godine je uspeo da sa svojim partnerima od uprave Makaa dobije dozvolu za monopol nad kazinima u Makau, koja ce trajati sve do 2001. godine. Kad je ta dozvola istekla, Ho je prisao Las Vegas kazinima i sporazumeo se sa njima da investiraju zajedno, tako da je danas njegova kompanija suvlasnik u vecini od 31 kazina u Makau. Liberalizacija, kao i kineska odluka da kockanje bude dozvoljeno samo u Makau (izuzimajuci kladjenje na trke konja u Hong kongu), dovela je do toga da ekonomija Makaa procveta i da Makao postane raj za nove kineske bogatase koji trose ogromne sume novca u kazinima doktora Hoa. Nepotrebno je reci da je u Hoovim kazinima sve podredjeno zabavi: pice za dz, pusenje dozvoljeno, polugole bele devojke igraju na sceni, sve, samo da se potrosi sto vise para. I to mu uspeva. Kinezi misle da je dobro s vremena na vreme se malo kockati, tako da u Makau utucavaju ogromne sume novca. Na moje oci je lik u jednoj ruci izgubio 500 evra, ali ga to nije pokolebalo, pa je kupio jos 2000 evra kredita.

Svoj skromni doprinos Hoovom bogatstvu sam dao i ja. Odabrao sam jednu kinesku igru daai-sai – gde diler baca tri kockice, a igrac moze da se kladi na to da li ce ukupan zbir biti veci ili manji od 11 ili da se kladi na tacan zbir koji ce kockice pokazati. Ja sam igrao ovo prvo, na manje od 11. Stavio sam 30 evra, pomislio na mog drugara, pasioniranog kockara Erica, teta je bacila kockice, srce je zalupalo, a ja sam naucio vaznu lekciju: u zivotu uvek treba igrati na vece:).

Da sreca nije samo do para, potvrdjuje i primer Hoa. Tip ima 4 zene (do 1971. je u Hong Kongu bila dozvoljena poligamija, pa on sve svoje zene zove bas tako: moje zene) i 16toro dece. E, ta deca, od ranih zena, su pocela da se svadjaju sa njim, kao i medjusobno, tako da se Ho, trenutno u svojoj 89. godini i posle sloga, koji je doziveo 2009. godine, tuzi sa svojom decom, kako bi povratio kontrolu nad svojom imperijom. U januaru, kad sam prvi put bio ovde, novine su bile pune toga ko je sta rekao i ko kome duguje u toj porodici. Ipak, u nedavno intervjuu, Ho, koji se poprilicno oporavio od sloga, je rekao da on misli da njegova deca ne shvataju poentu tolikih para – a poenta, po dr. Hou, je u igri, a ne u novcu, koji tom igrom nastaje.

Goa

15. novembar 2011.
Kao i Taj Mahal, Goa je drugo omiljeno turisticko odrediste za strance u Indiji. Nekadasnja portugalska kolonija je u sastav Indije vracena 1961. godine, kada je indijska vojska upala u Gou i prosto je zauzela (po naredjenju Pandita Nehrua). Portugal ovo nije priznao sve do 1974. godine. U svakom slucaju, danas je Goa daleko najmanja federalna jedinica Indije i cetvrta od pozadi po broju stanovnika. Pored plaza koje u Goi jesu kao sto ih predstavljaju (sitan pesak i kilometarska plaza uz lep zalazak sunca), Goa ima dosta istorijskih spomenika za posetiti od kojih se vecina nalazi u Velha Goi (Old Goi), staroj prestonici portugalske kolonije, kao i jedan ogroman bazar na kome se moze naci sve i svasta i koji je subotom uvece (kada smo mi bili) glavno mesto okupljanja stanovnika. Jos jedno od glavnih mesta okupljanja nedeljom ujutru je i Bom Jesus, najstarija i verovatno najlepsa katolicka crkva u Goi. Sagradili su je Portugalci u 16. veku i danas se ova crkva nalai pod zastitom Uneska. Cak sam i zakacio jutarnju misu dok sam obilazio crkvu, a uspeo sam i jednom da se prekrstim, cisto da ne kazete da djavo spava u meni:).
Inace, Goa vazi za jednu od najbogatijih drzava u Indiji. Dok je prosecna plata u Indiji na godisnjem nivou 20 000 rupija (oko 33 000 dinara) u Goi je to cak 60 000 rupija (oko 100 000 dinara). Pored Mumbaja, u Goi zivi najveci broj najbogatijih faca u Indiji.
Ono po cemu je Goa poznata van Indije su naravno zurke po plazama. Nazalot, glavna sezona za ovo je decembar i to posebno vreme od katolickog Bozica do Nove godine, tako da smo zurke propustili i umesto toga smo uzivali u domacem alkolholu na toj, za zurke glavnoj, Andzuna plazi.

Taj Mahal

15. novembar 2011.
Kao prvo od Mumbaja do Taj Mahala nije tako lako stici. Prvo treba odleteti do Nju Delhija, pa od Nju Delhija malim avionom do Agre, malog mesta u kome se nalazi Taj. Medjutim, cela organizacija ovog puta i svi problemi su koji su nas zatekli (kao na primer vrhunski hotel sa prozorom koji gleda na hodnik i gde svako moze dazvirne sta radite u sobi) su nevazni kada je jednom stane pred Taj.
Kao sto rekoh, i pored sve muke stati pred Tadz Mahal i posetiti ovaj kompleks jeste bilo vredno truda. Pravljen kao grobnica za Mamtuz Mahal, drugu zenu saha Dzahana (ili Jahana, zavisno od izgovora), ovaj mauzolej je napravljen za 22 godine. Zamisao o ovom mauzoleju se javila Sahu posle smrti njegove voljene zene, a pri porodjaju njihovog 14. deteta (svaka cast, moram da kazem:)). Predeo na kom je sagradjen Tadz Mahal je nekada bila velika basta, koju je Mamtuz volela da posecuje sa Sahom i prica kaze da je ona bila persijska princeza, cinjenica zbog koje ce u izgradnji Tadz Mahala ucestvovati veliki broj iranskih graditelja, od kojih mnogi nikada nece napustiti Agru. Na drugoj strani, dinastija Mugal kojoj je Sah pripadao je bila muslimanska, poreklom iz Uzbekistana, a vladala je vecinski miroljubivim hindu stanovnistvom. Mugalovi su vodili poreklo od Mongola i pretpostavlja se da samo ime dinastije Mugal znaci Mongol, s tim sto su ga Indijci pogresno izgovarali, a nesrecni Uzbekistanci to prihvatili. Vreme u kome se gradi Tadz bilo je vreme najveceg uspona Mugalske dinastije i drzave i da bi pokazao velicinu svoje drzave, slavu islama, a iznad svega velicinu svoje ljubavi (patetika:)), kao sto sam vec rekao, Sah je odlucio da napravi ovaj spomenik. Za razliku od dotadasnjih gradjevina po Agri, koje su bile napravljene od crvenog kamena, ova je bila planirana i napravljena od belog mermera, specijalno dovucenog iz danasnje indijske drzave Radzastan (na severu Indije, inace rodne drzave jednog od mojih kolega ovde u Indiji; moracu da mu se uvalim na gajbu i da odem da posetim tu drzavu:)). Najvise vremena na izgradnji ovog mauzoleja je utroseno na gomilu najfinije uradjenih ukrasa, ogromnih mermernih ploca koje su iz jedna pravljene i oblikovane, kao i na specijalne ukrase koji su donoseni iz gore pomenutog Radzastana (sto je oko nekih 1000 kilometara daleko).
Legenda kaze da je po zavrsetku Tadz Mahala, Sah upitao svog glavnog arhitektu, Iranca, da li on moze da napravi gradjevinu bolju od ove. Kada je arhitekta (ocigledno brz na jeziku, ako mene pitate) odgovorio sa: “Mogu, naravno!”, Sah je naredio da mu se odseku obe ruke, kako nikada ne bio dosao u situaciju da napravi tako nesto. Iranskim majstorima koji su tu radili zabranio je da se vrate u Iran i pobio je sve oni koji su probali da se ogluse o to naredjenje. I dan danas, u Agri, postoji zajednica Iranaca, koji se drze zajedno, i kojima je glavni posao – obrada belog mermera (prim. aut. – slike na Facebooku:)).
Elem, Hindusi ovde veruju u karmu – kako cinis, tako ti se i vraca, sto bi rekao nas narod. Posle zavrsetka gradnje, Sah nije najbolje prosao u zivotu. Opet legenda kaze, da je planirao da napravi isti takav mauzolej, samo od crnog mermera na suprotnoj obali reke- kao svoj mauzolej. Sah je duboko verovao u simetriju i ceo sadasnji Taz Mahal je simetrican, ukljucujuci tu ne samo gradjevinu, vec ceo kompleks. Ovaj posao nije ni zapoceo posteno, jer ga je njegov treci sin (dete Mamtuz Mahal) skinuo sa prestola i zatvorio u Agra Fort. Tu je Sah i skoncao svoj zivot posle 7 godina ropstva, dok je u medjuvremenu njegov sin ubio svoja dva starija brata i nastavio da vlada naredne 53 godine. Da bi se nekako oprao u javnosti (sto bi se danas reklo) sin je oca sahranio pored Mamtuz Mahal, na taj nacin narusavajuci simetriju Tadz Mahala u koju je njegov otac duboko verovao.
Tadz Mahal je nastavio da zivi uz sve moguce probleme koji su zahvatili i Indiju. Vec od 17, veka u Indiji se pojavljuju cudni ljudi, koji zele da trguju, ali tako da oni uvek dobiju, mnogo piju i polako osvajaju jedan po jedan deo Indijskog potkontinent. Taj narod su naravno Britanci, koji ce u neformalnom obliku – kroz Istocno-indijsku kompaniju ostati u Indiji do 1857. godine, da bi te godine svoju vlast formalizovali u ono sto je nazvano British Raj – britanska vlast. Taj potez, da kraljica Viktorija postane imperatorka Viktorija, omogucice joj neugledni konzervativac, premijer Dizraeli, koji ce 21 godinu kasnije reci da misli da na Balkanu ne treba da postoji velika Bugarska pod ruskim uticajem (sa gradom Nisom u svom sastavu), indirektno omogucavajuci Kragujevcaninu Jovanu Risticu da obezbedi Srbiji samostalnost 1878. godine na Berlinskom kongresu:). British Raj ce se zavrsiti u noci 14. avgusta 1947. godine u necemu sto ce obe strane proglasiti za svoju pobedu, u noci koja ce rezultirati dovodjenjem Nehrua kao prvog premijera samostalne Indije (moja omiljena indijska licnost – voleo da sika viski:)). Ali, o sve tome, vec sam pomalo i pisao…

Madrid – “On water I was built, my walls are made of fire”

15. novembar 2011.
Prosli put prica je stala oko Bilbaa i mladog nam sefa Marka koji je resio da ponovo uradimo snimanje terena za spanski Vodafone, sto je nas boravak u Spaniji produzilo za nekih nedelju dana. Po tom planu, trebalo je da se u Srbiju vratimo danas, tj. 20. decembra najkasnije. Ono sto mi ovde radimo je, prakticno, da sa gomilom opreme teramo mrezu da pravi neke sekvence od po par minuta (tzv. cikluse) koji ce onda da se proucavaju u nasoj vrloj kancelariji u BG-u. Da bi se to proucavanje uradilo potreban je naravno odredjeni broj sekvenci sa odredjenih mesta i na odredjene nacine. To je razlog ovoe nase ture po Spaniji (Saragosa, La Korunja, Bilbao, a prethodna ekipa je odradila Madrid, Sevilju i Barselonu). E, sad, neko u tom timu gde sede sve ETF-ovci (ili RTI ili teletabisi), nije lepo sabrao sekvence koje je imao na raspolaganju i tako se ustanovlio da smo kratki za par sekvenci u Madridu, sto je nas mali dvojac (za one koji nisu primili prosli mail, kolega i ja) dovelo do Madrida u subotu ujutru. Medjutim do tad…
Do tad smo iz Bilbaa otisli do La Korunje (ili ti na galicijskom A Coruna). Mogu da vam kazem da je spanska milicija (pardon, policija) veoma opustena. Put od Bilbaa do La Korunje je uglavnom autoput, sa nekim prekidima, jer je u pitanju novi autoput koji se gradi i gde se deonice pustaju deo po deo (za razliku od naseg koridora E-75, ovaj njihov, slicnog broja E-70 odlicno napreduje). E, sad, kako vas drugar to nije znao, on je sa laganom brzinom od 170 promileo pored spanske murije koja je tu iz razloga kraja autoputa. Kada je video pandurska kola, doticni mladi gospodin je nagazio na pedalu kocnice (sa svojih oko 100kg), sto naravno nije bilo dovoljno da se brzina smanji na propisanih 50. Pandur je pogledao kola, mene, nasmejao se i samo mi je prstom zapretio. E, sad, da me je zaustavio, to je vidite problem druge vrste. Sve u svemu, ako nas zaustave, mi otvaramo crni fond i kazemo: “Bozic je, mi smo iz Srbije, nema leba da jedemo, surovi kapitalizam, bla, bla, bla,… kupi gospodji nesto lepo:).”, radnja koju je svako od nas u Srbiji vise puta uvezbavao.
O Saragosi i La Korunji da ne pricam. Saragosa je gradic od 700 hiljada ljudi, fino malo mesto, zadnje do kog su Arapi uspeli da dodju. Vidite, ti Arapi su carevi. Dok su po Evropi spaljivali knjige, mucili ucene ljude nabijajuci ih na kolac i spaljujuci, ti Arapi su napravili gomilu biblioteka i finih gradjevina po Aziji, Africi i Spaniji. Jedna od najvecih se nalazila u sedistu kalifata u Bagdadu, i tu su uceni Arapi prevodili sa starogrckog i latinskog tesktove Platona, Aristotela, Seneke i njima slicnih na arapski. Na taj nacin oni su uspeli da sacuvaju anticku kulturu od zaborava i da na taj nacin do danasnjih dana nama donesu davnasnju pamet. Da ne pominjem da ih dodatno cenim sto su kombinovali znanje Indije sa antickom Grckom (filozofija i sex u prevodu). Na drugoj strani, La Korunja je manja, oko 250 hiljada (kao moj KG sa sve selima okolo), ali je grad na moru, meni mnogo vazna cinjenica. Stravicno pogodjen uticajem Atlantskog okeana, u ovom gradu je sve vreme bila kisa, dok smo mi bili u njemu, tako da je intezivno razgledanje izostalo.
Iz La Korunje smo dosli u Saragosu, zavrsili posao i kao sto sam na pocetku maila rekao, u subotu smo bili u Madridu. Uzeli smo fini hotel na Puerta del Sol (tj, nesto kao nas Trg Republike) i cim smo dosli, posle sat vremena probijanja po saobracaju, krenuli smo u razgledanje. E, sad, ja sam jednom bio u Madridu, kada sam sa Magdalenom, Djokovicem i Panjevicem obilazio Evropu, ali to je sve bilo na brzinu, a ovo je bila prilika da se utvrdi gradivo.
Prva stavka na tom putu mi je bila da postanem paparaco. E, kako vam je, da bi ste postali paparaco, potreban i fotoaparat, ja sam krenuo da nabavim isti. Kupio sam jedan fini Sony na nekoj rasprodaji i krenuo kao besan da skljocam po Madridu (Ericu, ako ikada stignes dovde, sad sam gori od Buksa samo da znas). Subota je brzo prosla u ovlas razgledanju, setnji i pravljenu planova za nedelju. E, a u nedelju je Tucko ustao kao sav normalan radni svet u 7, znajuci da ce njegov kolega da spava do 12. Otisao je na dorucak i tamo se sreo sa finom klijentelom. To su vam,ljudi moji, ljudi iz Frankovog rezima. Matore babe i dede, koje su pune para, i kojima tranzicija ka demokratijih sedamdesetih godina u Spaniji nije uzela pare. Matore dede, sa brcicima ko Generalsimus Franko i njihove gospodje, koje teraju kosu, kao sto su nase starije gospodje pravile frizure sve kao Jovanka Broz. Fin obrazovan svet, koji je prosao sveta, nesto kao kod nas deca nasih komunista. Sve fin svet i ja sa njima, klopamo dorucak u nasem malom hotelu. Drugi svet, drugaciji od mog, interesantno za videti.
Posle dorucka, krenuo sam redom. Prvo, naravno kod kralja Huana Karlosa i kraljice Sofije. Posto me nisu prepoznali, za ulaz u kraljevsku palatu sam morao da platim neke pare, ali vredelo je svakog evra. Ogromna palata, sa oko 1600 soba, vise ne sluzi kralju i kraljici za zivot, vec samo za prijeme za sefove drzava (tu su izmedju ostalog primili i nase ljude, tadilija i vuka jeremica, kao sto znate zbog baskije i katalonije, spanija nikad nece priznati kosovo, pa smo sada ortaci:)). Fina teta vodic mi je pokazala kako se sedi za njihovim stolom, kakav je protokol, ko kad prica, gde je skrivena muzika, gde su Spanci potpisali Sporazum o pristupanju EU (tj. tada EEZ – Evropskoj ekonomskoj zajednici), gde su im pre spavali kraljevi, a gde kraljice, gde su kraljevi sa drustvom pili, pusili opijum i cigare (kakav zivot, ljudi moji, non stop si uradjen), a gde su donosili one bitne drzavnicke odluke (koju dvorsku damu nocas…?).
Tu palati je zapoceo Filip V, a prvi se u nju uselio Karlo III, u 18. veku. Taj Karlo III je veoma znacajan za Madrid, jer je od njega napravio ljudski grad. Njegova titula je pored carsko kraljevsko visocanstvo i slicno sadrzala i gradonacelnik Madrida, tako da se on uzima za prvog gradonacelnika Madrida. A, inace, nije bio neki frajer. Visok, ali jako ruzan, sa velikim nosem (ali ne Seseljov ili Baticev, nego onako prav, a suv), sa neproporcionalno malom glavom. Bitan je i zbog toga sto je bio kralj Napulja i Sicilje, pre nego sto je dosao na spanski presto i sto se ozenio sa nemackom princezom koja je bila jako edukovana i koja je dovela italijanske i nemacke slikare i arhitekte na dvor u Napulj, a on ih je kasnije odveo u Madrid da oslikaju novu palatu, koju je zapoceo njegov otac i da izgrade gomilu novih gradjevina. Pored toga sto je bila prilicno edukovana za to doba, Karlova zena, princeza Marija Amalija od Saksonije mu je rodila i 13-ro dece. A zatim je umrla u 35-toj, jadnica, kako da ne umre od tolikih porodjaja:(.
E, zatim je na red dosao Museo Prado, spanski Luvr. Gomila slika Velaskeza, Goje i Greka, ukombinovanih sa ostalim spanskim slikarima (meni manje poznatim, moram reci). Usput negde mi se i prikljucio kolega, tako da je nas dvojac put nastavio kompletan. Kako moj kolega nije neki ljubitelj muzeja, platio je kratu, ali gundjajuci i non stop unutra govoreci kako je mislio da je ovo muzej sa svim i svacim, a ne samo slikama. Ali dobro, i to je proslo, uz malo mojih prikrivenih peckanja: “Milose, cuti i gledaj bre ovo, ovo nema kod tebe u Surdulici.” i slicne kolegijalne fore:)).
Posle Prado muzeja smo otisli u Retiro park, bivsi rudnik porcelana, koji je pocetkom XX veka pretvoren u javni park. U njemu postoji Jardines de Rosa iliti Park ruza. Oni koji su bili sa mnom u Madridu se secaju kako to lepo izgleda leti. Gomila ruza, na oko pola hektara, sa statutama i klupicama. Sunce napolju, oko 8 stepeni, raj na zemlji. Pored toga ceo Retiro zauzima ogromnu povrsinu i pun je ljudi. Neki sviraju, neki pevaju, neki se zezaju sa decom, sve u svemu opustena atmosfera:)).
A, zatim je na red, posle sat vremena pesacenja dosao Santiago Bernabeu. Svako ko malo prati fudbal zna da je 2000. godine Real Madrid proglasen za klub XX veka. 15 evra za ulaznicu je zaista malo za to sto se tamo moze videti. Ja nisam neki fudbalski fan, dok Milos (kolega) jeste i redovno obilazi stadione, ali ovo sto sam ovde video je zaista izuzetno. Neverovatno je da su ljudi seli, dogovorili se da naprave drustvenu firmu (svacije i nicije) i da ona danas ovako radi. Milioni u igri, ceo deo grada nazvan po njima (Real Madrid City – stambena zona inace), fama oko njih, ogroman sportski centar van Madrida na kome se razvija njihova skola fudbala i neverovatno postovanje za one koji su ceo zivot radili za taj klub. Taj Santiago Bernabeu je bio predsednik kluba koji je najvise uradio za klub. Baja je i osmislio Ligu sampiona (prvobitno Kup sampiona) i gomilu stvari za fudbal u celini. Za Real, on je bog i batina i ni jedan predsednik ne moze biti on. On je najbolji dokaz onoga sto je profesor  ekonomije na arhitekturi Gavrilo Mihailovic govorio: Sta zelim, mogu! (prof. Gavrilovic je jednog dana, u svojoj 67. godini pozelo da igra hokej; pao je na utakmici, udario glavom o led, nije hteo da ide kod lekara i posle 2 dana je dobio izliv krvi na mozak i umro, ali to je vec neka druga prica). Druga legenda Reala, ali ziva, je Raul Gonzalez Blanco. Realovo dete, ponikao na malopre pomenutom sportskom centru, on je ceo zivo igrao za Real i do pocetka 2009. godine je odigrao 711 sluzbenih meceva, sto ga cini zivom legendom (naravno do sad se taj broj uvecao). Svuda mozete naci njegove slike, a on je i ambasador Real Madrid Fondacije za pomoc ugoreznim podrucjima. Sa Realom je osvojio 3 lige sampiona i kada su mu ove godine nudili da predje u drugi klub (jer je trenutno rezerva, jbg, godine cine svoje), on je samo rekao da postoji ili Real ili kopacke o klin. Inace, svoje golove tradicionalno proslavlja tako sto poljubi svoju burmu, kao znak zahvalnosti svojoj gospodji, bivsem super modelu:)) (i tata bi se, sine, zahvaljivao:)). Elem, riskepta, sto bi rekao Ali G, svaka coveku cast, za vernost, mislim i ovu i onu.
Elem, posle stadiona, dodje na red soping, onaj ludi od 2 sata, sa redom na kasi, psovanjem Spanaca na srpskom sto ne znaju engleski, vracanja nekih stvari jer imaju feler i slicno, sve u cilju da ispadnem dobar brat i bicu koje nazivam svojom sestrom, a od skora i svojim cimerom, donesem nesto sto je narucila:)).
Uspeo sam da se ne dotaknem dnevne politike, iako je ovde ziva, a ja je malo pratio i ustanovio da je premijer Zapatero car. Nije sto je socijalista, ali postavio je na pocetku svog mandata trudnu zenu za ministra odbrane (zamisljam ove moje na Vojnoj akademiji, da imaju umesto Suleta trudnu zenu za sefa), povukao ljude iz Iraka, uveo gej brakove u katolickoj Spaniji i sad je uspeo da prebrodi finansijsku krizu lagano. Kakve promene, ali bez ikakvih problema i pobuna. Svaka cast, samo napred.
Za kraj Spanije, sta da vam kazem? Stvarno, dodjite i vidite, to je sve. Sad kad vise nemamo vize, sad se da videti da je zivot van, manje ili vise isti, kao zivot u Srbiji. Doduse, sa manje tenzije i normalnijim tokom, ali sta je zivot bez malo uzbudjenja:)). Predlazem da za pocetak odradimo jednu turu ispijanja kafa u Trstu.
Sutra se nas put nastavlja. Posto zavrsimo posao u Madridu, treba da se nadjemo u Vodafone centrali sa nekim Spancima koji ne znaju ni rec engleskog, ali kolega i ja rulamo spanski po malo:)). Kad od njih preuzmemo neki server, koji nam se na*ebao rodjene u protekle dve nedelje jer ne radi kako treba, palimo za Ahen. Uz put cemo prespavati u San Sebastijanu, da jos jednom vidim i pomirisem more za ovu godinu i da skljocnem koji put fotoaparatom:)), a onda bi trebalo da budem u Ahenu u utorak uvece. Posle sledi voznja do Dizeldorfa i let do BG-a. Naravno ako sve bude po polanu. Svuda podji, kuci dodji, sta da Vam kazem. I dalje sam misljenja da cemo da sijemo Spance u svemu za koju godinu:)), u potpisu Nepopravljivi optimista.
Za kraj, slogan Madrida je super: Fui sobre agua edificada, mis muros de fuego son, u prevodu: Na vodi sam sagradjen, moji zidovi su napravljeni od vatre! Ko bude hteo da gleda slike nek se javi.
Stvar dana je Metallica – Turn the page. I naravno, besmrtni Gibonni sa Projdi vilo.
Literatura dana je Istorija Spanije od Nikole Samardzica. Jeste da je on idiot (koji je iz fazona u LDP-u), a da mu je pokojni otac akademik institucije u koju neko treba da udje sa bombom, kao i potpisnik onog famoznog memoranduma SANU, ali lik lepo pise i dobro analizira kao istoricar, nema sta.
Veliki pozdrav iz Madrida,

Bilbao

14. novembar 2011.
oznake: ,
Posle jedno par sati puta do Frankfurta, par sati cekanja i par sati leta do Madrida (i druzenja sa doktorima, starijim ljudima, koji su iz BG-a posli na neki kongres u Spaniju o trosku farmaceutske kompanije, a koji su se ponasali kao pusteni sa lanca i koji su samo pricali ko ce koju u Madridu), dodjoh u lepi glavni grad prijateljske nam Spanije. I posle par peripetija pokupih ja od Hulijana, koga svi zovu Qulijan, direktora P3 u Madridu moje novo prevozno sredstvo – Mercedes E 220 CD1. Mislim da je nepotrebno reci da je auto odlican, ali ajde to, nego pored njega cuveni Panjevicev “picolovac”, auto na koji ribe padaju po bg-u,  izgleda kao deciji avion igracka pored Airbusa A380 (to je onaj veliki, za prekookeanske letove, samo da ne dodje do zabune). I posto sam sacekao kolegu, koji je na slican nacin kao ja doleteo iz Mancestera (Mancester – London – Brisel -Madrid) uputismo se nas dvojica u Saragosu. Tamo smo obavili sva merenja trazena od nas od strane spanskog Vodafona i uputili se za Bilbao, gde je bio plan da spavamo 4 noci, s tim da bi u ponedeljak trebalo da odemo za La Korunju, a da vec u cetvrtak moja cenjena zadnjica sedi u svom novom trosedu u svom novom stanu u BG-u. Ali ne lezi vraze… Dosli mi u Bilbao, krenuli da merimo, kad zove Marko… E, kad zove Marko to znaci da ili se desio nuklearni napad na Srbiju i on je jedini preziveli ili je neki kreten u mojoj firmi, neki fini gospodin idiot, za*bao stvar i mi moramo sve ispocetka. Kako se Marko javio jasno i glasno, zakljucili smo da je zemlja cela i nenapadnuta (o spremnosti Vojske Srbije samo najbolje:), ja sam, ipak deo nje:)), i da nam se sprema produzetak boravka u Spaniji, a kada smo culi recenicu: “Momci, puj pike, ne vazi! Idemo ispocetka!” sreca je obasjala nasa lica i mi smo sa nizom epiteta se zahvalili Marku i njegovom timu na predanom, sistematskom, a nada sve urednom radu, koji nije rezultirao gubljenjem podataka i vremena. Naime, nije to da mi ne zelimo da budemo u Spaniji, ali lik sa kojim radim je vec 30 dana u inostranstvu, a ima trudnu zenu kuci, slava mu je Sveti Nikola, a ja, ja nemam trudnu zenu kuci, hvala Bogu, a sto se slava tice, pa dobro jescemo drugi put, to bar nije problem (tako da, u stvari, meni i nije toliko lose:)). Tako smo, drugari, mi dosli do Bilbaa i ostali u njemu.
Podrsku nasem malom dvojcu pruza ekipa iz Beograda, kao i jedan lik iz Ahena, sto se P3 tice i naravno spanski Vodafone. E, sad, da se nasi pitaju, radili bi mi sve u 16 i vikend, ali, tu na scenu dolazi socijalisticka Nemacka, koja kaze kakav bre vikend, kakav rad, jeste li vi normalni, ukombinovano sa ljudima iz Vodafona u Spaniji, koji su pri stavu da ne treba raditi ni radnim danima, a kamoli vikendom, sto je nasem malom dvojcu dalo vremena da obidje Bilbao.
Kako se veliki glavonja sa bradom uklopio u sredinu? Kao prvo, odmah posto je video da sam u Bilbauu, bivsi klasic (to je ono kad sluzite vojsku, pa oni sto sluze sa vama) me je startovao da mu kupim dres Atletika iz Bilbaa. Odem ja na recepciju i pitam na engleskom gde su stadion i sopovi Atletika iz Madrida, a ona fina recepcionarka me sasu sa nekim finim recima na baskijskom koje su garantovano ukljucivale moju majku i seks u istoj recenici. Onda ja kazem izvinte, mislio sam na Atletiko Bilbao, a fina teta izvadi kartu i uputi me u pravom smeru.
I pored ovog dogadjaja, ono sto mogu reci za ljude u Bilbauu je da su istinski ljubazni, susretljivi i da uvek hoce da vam pomognu, iako im je engleski jako jako slab, gotovo neupotrebljiv, kao i u ostatku Spanije. Bilbao, kao grad, ima oko 350 hiljada stanovnika, znaci nesto kao nas NS, s tim sto je za razliku od NS-a daleko brdovitiji i moram reci lepsi:)). Sam grad se ne nalazi na moru, vec na reci koja u stvari predstavlja usce tri reke. Njegova dva predgradja se nalaze na moru, zajedno sa Puerto de Bilbao, jednom od najvecih luka u Spaniji. Inace, ne znam koliko znate, ali Spanci kao nacija postoje od pocetka 16. veka, kada su Filip Aragonski i Izabela Kastiljanska ujedinili svoja dva kraljevstva. Kraljevstvo Navare (gde se danas nalazi Bilbao) su osvojili, postucujuci staru metodu gde prica ne ide, batina je zakon. U istoriji su poznati kao Katolicki kraljevi i kao ljudi koji su pomogli Kolumbu da otplovi za Indiju i pronadje Ameriku.
U toku 16, 17 i dela 18. veka Spanija se razvijala i Bilbao sa njom. Osnovane su banke, skole, a kad je u planinama iza Bilbaa pronadjena ruda, eto i industrije tu. E, sad, svakoj sreci dodje kraj. U toku Gradjanskog rata, Bilbao je bio na strani Socijalisticke Republike i kad ih je Franko pobedio 1937. godine, napravio je pokolj u Bilbau i okolini, a ono sto nije ubio spakovao je u zatvore. U zatvoru se izmedju ostalih nasao i Ramon Rubial, metalurski radnik i vodja odbrane Bilbaa, koji ce iz zatvora izaci tek 1956. i odraditi za Spaniju znacajnu stvar. Obnovice rad PSOE (Socijalisticke partije Spanije) i izbaciti na politicku scenu kao predsednik PSOE od 1976. do1999. godine dva velika imena spanske i svetske politike. Jedan je bio mladi pravnik Felipe Gonzales, koji ce predvoditi u ossamdesetim i devedesetim spansku vladu i napraviti danasnji imidz Spanije. Nama Srbima, on je bitan kao covek koji je pregovarao sa Milosevicem oko Kosova 1997-8. Kad su ti pregovori propali svi znamo sta se desilo. Drugi je nama jos bitniji, ne zato sto je doktor fizike, niti sto je bivsi Gonzalesov ministar prosvete i diplomatije, vec zato sto je bio generalni sekretar NATO-a i Visoki predstavnik EU za pitanja spoljne politike i bezbednosti. U pitanju je Havijer Solana. Elem, kad sam prolazio pored spomenika tom Ramonu, nisam znao da li da mu se divim zbog njegove posvecenosti Spaniji ili da mu prosto razvalim spomenik (posle su mi u hotelu rekli da je on bio jako skroman covek i po njegovoj zelji spomenik njegova statua u prirodnoj velicini, stavljena ispred Gugenhajmovog muzeja).
Inace sto se kulture tice, Bilbao ima Gugenhajmov muzej moderne umetnosti (nazvan u cast americkom filantropu; jos par takvih postoji u svetu, a najpoznatji je onaj u Njujorku na 5-toj aveniji). Takodje, ima i dva pozorista, desetine bioskopa i odlicna mesta za klopu, sto nema veze sa kulturom, ali covek mora da bude sit da bi se kulturno uzdizao.
U polju obrazovanja dva univerziteta (i to oba drzavna, sto sam licno morao da proverim, kao neko ko je drndao po akreditaciji u Srbiji). Ne znam kakvi su im obrazovni programi, ali su im zdanja velelepna (svaki fakultet ima zgradu velicine minimum nase zgrade ETF-a).
Od smrti Franka 1975. godine do danas, Bilbao je prevazisao krizu koju je imao u vreme diktature. Grad je preuredjen, sada se svi koncentrisu na turizam, za koji imaju jako puno potencijala. 2002. uveli su metro, koji je dizajnirao Norman Foster, cuveni britanski arhitekta koji je devedesetih rekonstruisao Bundestag u Berlinu. Pre toga su iselili industriju iz gradova, ostavljajuci samo fine stvari u gradu. Sada u centru imate sediste BBVA (druge najvece spanske i 7. najvece svetske banke), kao i ogromnu zgradu od 165m, koja ce biti sediste Iberdrola. E, taj, Iberdrol je interesantna firma. Bave se energetikom, ljudi prave struju i po tome se medju najveci igracima u svetu. Ono po cemu su najveci igrac u svetu je proizvodnja obnovljive energije, pre svega koriscenjem vetra, a pomalo i sunca. (check point za jednog coveka, da vidim da li cita?:)) U ovom trenutku imaju postrojenja od 3,914GW (koliko ono bese Srbija ima ukupno?) obnovljive energije. Na putu od Saragose do Bilbaa postoje ogromne farme tih vetrenjaca, prizor koji vredi videti. Inace, GDP Bilbaa je medju najvisima u Spaniji.
Osim po lepom, Bilbao je poznat i po ruznom. Ako ste culi za ETU, onda znate o cemu pricam. Baskijska teroristicka organizacija, ETA, je od 1959, odradila vise teroristickih napada nego bilo koja druga organizacija. Pocetkom 70tih su ubili Frankovog naslednika, cime su indirektno uticali na to da sadasnji spanski kralj Huan Karlos bude vracen na presto, posle Frankove smrti, a da demokratski procesi zapocnu u Spaniji.
U toku ova dva dana vikenda, uspeo sam da obidjem dobar deo Bilbaa i okoline. U samoj luci imaju mehanicki most, 65 metara visok, koji je prvi mehanicki most u svetu i proglasen je 2006. Uneskovim nasledjem. Grad je inace, prepun mostova preko tog usca reka. Nekako grad podseca na Rijeku i to onaj deo koji ide uz klisuru Rijecine, samo je ova Rijecina jedno pet puta veca a klisura nije toliko strma. Ko nije video Rijeku, sta da mu radim, izgubio je dosta, ko je video nadam se da zna o cemu pricam:)). Jos jedna asocijacija na Rijeku je i kombinacija industrije i parkova, starog i novog na jednom mestu. Stadion Atletika je prica za sebe:)), kao i svaki stadion u Spaniji i predstavlja najstariji fudbalski stadion u Spaniji. Slike ture ce biti dostupne u Tetovskoj 46/12, kad se vratim.
E, sad, mogao bih ja jos da smaram o gradu i okolini, kako kuce izgledaju, kako su im plaze super, kako su im devojke zgodne (sto samo potvrdjuje onu cinjenicu da kad se razliciti geni mesaju lepota nastaje – 50 godina su Baskijke napadali Spanci:)), o tome kako nenormalan broj ljudi se bavi trcanjem, fudbalom, voznjom bicikla i slicnim rekreacijama, o tome kako imaju jedan sjajan mali kafic u samom srcu grada u kome je vino (vino tintos, vice on iz ugla kafica:)) dzabe:)), o njihovom Bozicu i proslavi istog, o cistoci grada, o mogucnosti otcepljenja Baskije od Spanije, o tome kako jedan covek moze mnogo toga promeniti, o tome kako je za jednu generaciju moguce mnogo toga promeniti, ali necu… To vam ostavljam na dusi, da samo dodjete i proverite…
Ono sto znam je da ma koliko je ovde lepo, dom je ipak tamo gde ti je srce:). A moje, mada je malo falilo da predje u Spaniju (znam, znam prodajem se jeftino:)), je ipak u Srbiji:)). A, duboko verujem, da za jednu generaciju (kad ja sklopim svoje oci zahvaljujuci srcanom udaru izazvanom ogromnim kolicinama majoneza:)), Srbija ce biti korak ispred Spanije, Baskije i Bilbaa (negde sam citao da optimisti zive duze:)).
Melodije za odmor:
- Massimo – Dodji (moze i od Indeksa ista stvar) i Moja voda (ista stvar od Laufera),
- Gibonni (naravno) – Zavezanih ociju (evo me doma:)) i Divji cvit
Za kraj logo Bilbaa je cool: La Muy Noble y Muy Leal e Invicta, ili ti Najplemenitiji, najlojalniji i nepobediv.
Pozdrav iz Euskade (Baskije)!

Peking

14. novembar 2011.

Drugari,

Eto mene na aerodromu u Pekingu i posto sam, kao svaki mali streber dosao dosta ranije na aerodrom, a nisam imao problema u prevozu do aerodroma resih da vam napisem jedan mail o tome kako mi je bilo u Pekingu. Sticajem cudnih okolnosti, projekat koji je trebalo da pocne prosle nedelje nije poceo, i ja sam hteo, ne hteo morao da napustim Hong Kong jer mi je prvi ulazak u Hong Kong u trajanju od 14 dana isticao. Kako taj dugo najavljivani projekat pocinje sutra (u ponedeljak) resih da se priustim malo zadovoljstvo i za vikend skocim do Pekinga (let je samo 3 sata:)). Lepo sam se cuo sa teta Visnjom, finom gospodjom iz Beograda koja za P3 kupuje karte i narucih sebi jednu kartu da vidim i ja sveta. Ono sto nisam pazio je cinjenica da sam u tom trenutku jos bio u Hong Kongu…

Ulazak u samu Kinu (mainland China, kako je ovi moji zovu) nije uopste toliko naivan. U principu to je granica izmedju dve drzave. Uhvatite metro u Hong Kongu, idete do zadnje stanice i eto je granica. Sede mali Hong Konzani i udaraju pecat u pasos onima koji iz istog izlaze. Udarise oni meni pasos i zatim sam sa moja dva Kineza otisao do kineske strane, tako sto smo presli jedan most pre necega sto oni zovu reka, a ja potokom (svi oni koji su bili u Kragujevcu znaju kolika je Lepenica, e ono je Dunav za ovu vodu). Tamo su nas sacekali ljubazni kineski sluzbenici i lepo nas razdvojili na tri kolone: kineski drzavljani, stanovnici Hong Konga i ostala stoka. Kao sto pretpostavljate, ja sam pao u trecu kategoriju, gde vam detaljno pregledaju pasos. E, sad, kad putujete jednom u Kinu i odete u kinesku ambasadu i pitate za vizu za jedan ulaz, oni ce vam reci idite u MUP u gradu u kom ste prijavljeni (u mom slucaju Kragujevac) i tamo izvadite vizu ocas posla, tako sto platite neke takse. Isto tako se vadi viza i za bratske nam Mongoliju i Ukrajinu. Naredjeno – ucinjeno, ja izvadih vizu u KG-u i sav ponosan stojim na granici sa Kinom i dajem moj crveni pasos. Teta pogleda pasos obrnu strane i rece: “A vasa zemlja nema vizu sa Kinom? To je vidite nemoguce jer samo Japan, Singapur i Bruneji nemaju vizu sa Kinom.” Ja joj tu pokazah moju vizu iz Kragujevca na kojoj lepo pise na srpskom Viza, Poslovno (sve na cirilici) i tako dalje i ona me bledo pogleda. “Vi ne mozete da udjete u Kinu.” Aman zeno kako ne mogu, moj kolega vec ulazio na tu vizu, sta je s tobom mislim se ja i kazem: “Ne, znate, moj zemlja i velika Kina imaju sporazum da se vize za jedan ulaz vade…..”. Ona mi vrati pasos i ljubazno me uputi na kinesku policiju na spratu i odeljenje za probleme sa vizama i rece: “Oni ce znati sta da rade sa Vama.”

Odem ja gore, kad ono stoji murija, gomila njih, i pridjem i kazem: “Ljudi moji, takva i takva stvar…”, a oni sede piju leng ca (caj sa limunom na kineskom) i ko iz topa kazu: “A, pa to nije kineska viza, ne moze.” Medjutim, tu se nadje jedan fini covek, koji me je odmah poslao kod drugog finog coveka, koji je krenuo da proverava sve zivo: ko sam, sta sam, odakle sam, kad je taj kolega usao u zemlju, itd… i rece sacekaj i sedi tu. Sedim ja, al rekoh ajde da nadjem sebi neki izlaz i pozvah moje kineze i Katarinu (moju sestru) da krenu da traze broj srpske ambasade u Pekingu. Nadjose oni to brzo, ali ovog nema pa nema… I posle jedno sat vremena dodje on i rece idi sa ovim covekom dole. A cika neki kapetan murije, dosao, uzeo moj pasos i kaze podji sa mnom. Onda me ostavi u jednom delu i rece: “Sedi tu i cekaj dok ja ovo proveravam.” i ode. E, tu sam vec pomisljao sta da radim, ako ne mogu da udjem u Kinu. Let mi je rezervisan za Peking sa fiksnim datumima (nema povracaja para), moram da nadjem neke lokacije i posto znate da sam u kriticnim situacijama hladan kao spric:))), tu ja smislim plan da je najbolje da sedim i smrdim i da molim da me puste. I nekako, sreca krece da radi za vas. Cika kapetan je naime zvao ministarstvo unutrasnjih poslova u Pekingu i posle sat vremena provere oni su mu rekli da sam ja OK covek, da je viza u redu i da eto, sa nekom tamo vukojebinom Srbijom (i samo sa njom) mi imao specijalan dogovor da se vize uzimaju u MUP-u, a ne u ambasadi ko sto radi sav normalan svet. Onda me je kapetan, preko reda, odveo na salter i samo je rekao nesto na kineskom onoj teti sto me je odjebala, a ona je samo kratko rekla Hai (da, razumem na kineskom) i znacajno me pogledala kao da sam pao sa Marsa.

I ova epizoda mozda ne bi bila vredna pomena, da juce u Pekingu kad sam mrtav umoran dosao u hostel koji sam rezervisao da se cekiram (sreca, sreca, radost, kad sa temperature od -16 udjete na +25) posle jedno pola sata od check in-a mi nije dosla recepcionarka i rekla: “Jel mozes da dodjes na recepciju da popricamo?”. Mogu, sto ne mogu mislim se ja i jos mislim nije losa ova kineskinja (sad ce Panjevic reci: mala, crna i ima veliko dupe – tvoj tip, covece), ali ne lezi vraze, ona mi kulturno vrati pasos i rece molim vas napustite objekat jer vi nemate validnu vizu za boravak u Kini. I opet rasprava, kako, bre, nemam, evo je viza, evo ga pecat, ima sve. “Ovo, znate, nije kineska viza, zao mi je…” I tako u krug, dok ja nisam pokupio svoje stvari i napustio hostel. Na svu srecu, Kineskinja mi je rekla za jedan drugi hostel u blizini, koji je veci i ima direktnu vezu sa policijom, pa mogu sve da provere. Cim sam usao u taj hostel oni su znali ko sam i sta je problem(prokleta kucka ih je vec zvala), i u pocetku taj sef recepcije nije hteo da me primi u hostel. Medjutim, dve kineskinje koje su jos pored njega radile na recepciji su se posteno iscimale da provere moju vizu sa policijom, i uspele su posle sat vremena da dobiju odgovor da je to jedna mala vukojebina Srbija sa kojom imamo specijalan dogovor o vizama. Tako da je ispalo super, jer ne bih mogao da spavam na ulici (em je ladno, em policija hapsi strance koji su beskucnici).

Back on subject. Ne znam da li znate, ali Kinezi su frikovi sto se tice vezbanja. Sletovi u skoli, pa za dan partije, pa za republiku, pa ovo, pa ono (kao kod nas za dan mladosti)… Kada je otvarana Olimpijada u Pekingu cela olimpijada je kostala oko 45 milijardi evra, dok je samo otvaranje kostalo oko 100 miliona eura. Na celu te parade je bio niko drugi nego vojska. Naime, Kinezi su zakljucili da je najbolje da otvaranje, jedan veliki slet, organizuju oni koji to najbolje znaju, a to je vojska. Cela organizacija je poverena generalu Garde, koji je to, kao sto smo mogli videti, izveo bez greske. Zbog cega ova prica? E, pa kad smo sletali u Peking, malo pre nego sto ce avion poceti da ponire, ja sam lepo spavao, kad me je probudio razglas na kineskom. Pomislio sam da pada avion ili nesto slicno, kako su vristali, medjutim, kad sam malo bolje pogledao, vidim tri stjuardese na tri dela aviona kako masu glavom i sve putnike kako masu glavom. Stjuardesa digne ruku, putnici dizu ruku. Stjuardesa mase prstima i putnici masu prstima. Stjuardesa okrece zglob ruke, putnici okrecu zglob ruke, Tucko okrece zglob ruke (da i ja budem deo sleta)… I tako vezbasmo mi malo pre nego sto smo stigli u Peking.

Peking (ili po njihovom Beijing) je glavni grad Kine vec 7 vekova i danas ima oko 20 miliona stanovnika. Ono sto je nekada bio stari Peking gotovo da vise ne postoji, jer je u proteklih 30 godina (od pocetka reformi u prethodnom mailu pominjanog Dinga Xiaopinga) ovaj grad sve svoje staro zamenio za ultra moderna zdanja. Saobracaj, autoputevi, prevoz, sve je dovedeno do savrsenstva, mora se priznati. Po sletanju sam odmah nasao red za taksi (kulturno sacekas u redu, kao svaki normalan Kinez) i baja kog sam dobio je odmah rekao da hoce da me vozi do Kineskog zida po taksimetru (2 juana (oko 0.02 evra za km)). Do Badalinga, pored Pekinga, mesta gde je Kineski zid (to jest njegova najbolje ocuvana i restaurirana verzija) ima nekih 60 km. Kineski zid je svakako must see sight in China. Gradjen tokom vekova, ovaj zid nikada nije opravdao svoju prvobitnu svrhu (zastita od nomadskih plemena sa severa), ali je sluzio kao odlicno sredstvo za transport stvari i signalizaciju duz granice. Zasto nije bio dobar odbrambeni sistem, pa mozda je to najbolje objasnjeno u recima Dzingis Kana koji je rekao da izdrzljivost zida zavisi od hrabrosti onih koji taj zid brane (ergo mislio je da su Kinezi p…). Rekavsi to, on je osvojio zid, usao u Kinu i stvorio jedno od najmocnijih carstava koje je treci kamen od sunca ikada video, ali koje se nije dugo odrzalo posle njegove smrti. Posle proglasenja crvene Kine (PRC – People’s Republic of China) 1949. zid je propadao i nije bio ni uvrsten u UNESCO-ovu listu spomenika (kao ni jedan spomenik u Kini), sve dok Ding Xiaoping nije pokrenuo njegovu obnovu pod parolom “Volimo Kinu, obnovimo Veliki zid.” kada su prikupljene velike pare iz zemlje i iz inostranstva. Od tad do danas, Veliki zid je videlo oko 150 miliona ljudi, a svake godine ga vidi oko 5 miliona ljudi.

Posle Velikog zida uputio sam se pravo na Tjenamen, cuveni kineski trg koji je nama najvise poznat kao simbol propalih pokusaja za uspostavu kineske demokratije. Cim sam usao u Kinu u Shenzhenu (jos jedno delo Ding Xiaopinga, naci nacin da se ribarsko selo pored Hong Konga, za samo 30 godina preobrati u grad od 12 miliona stanovnika i sediste najjacih kineskih korporacija) i dosao da kancelarije nasih partnera ustanovio sam jednu tuznu istinu: Facebook ne radi, blokiran je. Isto tako twitter, kao i youtube. Cenzura ovde igra veliku ulogu i postoji tim od cak 30 000 kineskih inzinjera koji po potrebi kontrolisu Internet saobracaj ili napadaju pojedine sajtove (tipa imate vest: po naredjenju Kineske vlade, specijalna jedinica… je sinoc napala servere Google.com-a u Kini i uspesno ih oborila:)). Tako su se na gorepomenutom Tjenamenu 4. juna 1989 godine okupili studenti i zatrazili Kinesko prolece… medjutim, demonstracije su u krvi ugusene, a cuveni je snimak bezimenog kineskog coveka, koji sa kesom iz prodavnice i namirnicama izlazi pred tenk. Tenk se pomeri levo da ga prodje, on se pomeri levo, tenk krene desno, on se pomeri desno… dok ga nije pokupila vojska. Njegovo ime nikada nije zabelezeno, a o njegovoj sudbini se nista ne zna. Razvoj u Kini je stao te 1989. sve dok se Ding Xiaoping 1992. nije provozao jugom Kine, u svojom poslednjoj misiji, signalizirajuci zapadnim investitorima da Kina mozda ima problem sa ljudskim pravima, ali svakako nema sa americkim dolarima. Tjenamen je ogroman (to je zapravo najveci javni trg na svetu), i na njemu ili pored njega se nalaze najznacajnije gradjevine Kine. Severno Dengcheng ili Zabranjeni grad, istocno Great Hall of People (mesto gde zaseda Kineska Komunisticka Partija), a na samom trgu mauzolej Mao Cedunga (koji je naravno, balsamovan, i veselo vas gleda). Ono sto vam se moze desiti na tom trgu, ako ste muskarac, je da vam pridju Kineskinje i pocnu da pricaju na perfektnom engleskom (sto je ovde retkost) sa vama. Posle par recenica vam ponude kafu u njihovom omiljenom kaficu, tu blizu, i kad odete sa njima dobijete racun od 2000 Juana da platite (oko 200 evra). Sva sreca imao sam Lonely Planet Guide da me upozori na to:), kao i na “studente umjetnosti”, koji vam nesto pricaju dok vas njihov kolega pljacka:).

Danas sam uspeo da obidjem Zabranjeni grad, mesto iz kog su zadnje dve dinastije Ming i Qing upravljale Kinom. U proslim vremenima, ako udjete u ovaj grad vam je letela glava, dok je danas 4 evra dovoljno. Sam Grad je kompleks palata, bogato ukrasenih i da bi ste ga skroz obisli potrebno je bar 3-4 dana. Nazalost ja sam imao 4 sata i uspeo sam da nekako vidim najveci i najbitniji deo. Cela palata govori o kineskoj istoriji, koja je bogata pricama o raznim carevima, konkubinama, ratovima, ali je iznad svega svedocanstvo o jednoj velikoj civilizaciji.

In general, ja sam malo bio u Kini da bih mogao da steknem neki utisak o zemlji. Ono sto mi se cini je da ce u buducnosti to sigurno biti zemlja koja ce se jos vise razviti (predvidjanja su da ce 2020 preteci SAD po velicini BDP-a), ali nekako ne mogu da se otmem utisku da je jaz izmedju bogatih i siromasnih mnogo veliki. Sve to sija, sljasti, jeste, stoji, ali mi se ne svidja jako veliki broj ekstremno siromasnih koji se pojavio. Otkako sam bio prvi put u Indiji, poceo sam da Srbiju uporedjujem sa svim zemljama u kojima sam bio i mogu vam reci da ne stojimo toliko lose, ma koliko mi kukali. Ono sto me interesuje je samo da dozivim (ako me neki strcani udar ne spreci u tome) da li ce Srbija uspeti da udje u red razvijenih zemalja za par godina… Ako je nesto pokazao, Ding Xiaoping je pokazao da je sve moguce, ako to zelite dovoljno jako. Reformisao je Kinu i za samo 30 godina zemlja se promenila potpuno. Ali za to je potrebno, da svi guramo u jednom smeru. “Sta zelim, mogu!” govorio je prof dr Gavrilo Mihajlovic, profesor ekonomije na Arhitekturi, strasna faca i odlican predavac ( to su jedina predavanja na koja sam isao u prvoj godini faksa). Inace, prof. Gavrilovic je u 67 godini resio da igra hokej, onaj na ledu (covek je bio reprezentativac bivse Juge u tome svojevremeno), pao je, udario glavom od led i dobio izliv krvi na mozak i, naravno, otisao Bogu na istinu.

Ja se danas vracam u Shezhen i sutra mi krece taj projekat, koji je planiran i za sledecu nedelju. Posla ce biti dosta, nista se ne zna, sto nekako i nije lose, jer mi daje mogucnost da ja odlucujem kako se i sta radi, ali se verovatno necu javljati (a jos je sledece nedelje, tacnije 2. februara i Kineska Nova godina). Vidimo se uskoro u Srbiji u svakom slucaju (pre ili kasnije – sve zavisi da li ce mi produziti vizu ili ne). A ko od vas bude hteo na karneval u Rijeci 6. marta, nek se javi, brate, na onaj moj mail, da bi mogli da rezervisemo smestaj i kostime.

Za kraj, kao i uvek, knjiga dana je Muzej nevinosti Orhana Pamuka – vanvremensko delo za sve generacije. To je jedna jako lepa prica o tipu koji na kraju zeli da se samo jedno zabelezi, a to je da je ziveo lep zivot. Slusajuci danas sve one vodice kako pricaju o Kini (kad napravite izlet od dva dana normalno je da cete u trenutku primiti milion informacija) shvatio sam da cak i carevi zele iste stvari kao i mi obicni ljudi. Nisam jos savladao kineske muzicare i kineske pesme, tako da je pesma za kraj dana Igra bez granica Toseta Proeskog, a ko voli ostrije nek oplete po Linkin parku i njihovom najnovijem (iz septembra) albumu A Thousand Suns, a ko voli vrlo ostre stvari, nek popije jednu flasu rakije i nek pusti Tozovca i Jesen u mom sokaku. Ono sto je takodje popularno, u sklopu akcije zauvek mladi je A Whole New World, tema iz crtanog filma Aladin. Za kraj film dana je Forest Gump, da vas podseti da je sve moguce.

Veliki pozdrav iz Kine,

Peking

HongKong – Where East meets West

14. novembar 2011.
“Ziveti po nebeskim pravilima mozes na nebu, ali na zemlji moras da resavas konkretne stvari.”
                                                                                                                               Zoran Djindjic
“I don’t care if it’s a white cat or a black cat. It’s a good cat as long as it catches mice.”
                                                                                                                               Deng Xiaoping

 

Evo mene (sreca, sreca, rados’ su jasno prisutne u vasim mozgicima u ovom trenutku:)). Kao prvo da Vam svima pozelim Srecnu Novu godinu, Bozic, slavu (ako slavite), Srpsku Novu godinu, itd… Puno zdravlja, srece, ljubavi, uspeha, para (jer pare jesu bitne) i ostalih stvari u zivotu u toku 2011. godine. Smeha narocito – jer smejati se (jos ako imate razlog) – lepa je stvar.
Elem, meni je ove godine Nova godina dosla malo ranije – kad su mi rekli da putujem u Hong Kong. Posle dosta cimanja sa nasim kineskim partnerima oko vize za Hong Kong (mi smo jedna od 20 zemalja kojoj za Hong Kong treba viza – u elitnom drustvu sa Avganistanom i Irakom) i posle jos ne skroz sredjene vize za Kinu, sedoh ja u moj omiljeni Turkish Airlines i posle 24 sata putovanja zavrsih na mestu gde Istok se srece sa Zapadom. Na zalost, kako put od Istanbula traje 10 sati, nisam imao srecu da upoznam nekog interesantnog tokom puta (zadnji put kad sam se vracao iz Dizeldorfa sam upoznao basistu Bobana Rajovica – Slobodana Klickovica Mahera, eeeeeej, jel znate vi koja je faca:)). Prvi utisak o Hong Kongu nisam odmah stekao. Naime, mene je moja firma poslala sa nimalo jasnim zadatkom zapocinjanja biznisa u Hong Kongu i cele prosle nedelje sam proveo radeci sa moja tri Kinesceta na tome da postavimo posao na noge, kao i da sredimo odnose sa nasim kineskim partnerom (za koga ova trojica rade). Za razliku od Indijaca, koji su jako emotivni i jako odani, braca Kinezi su malo vise hladnija, svoje misljenje drze za sebe i sto je najgore, kao i Indijci, samo klimaju glavom i kazu da im je sve jasno. Ali, na to smo vec navikli i nekako uspevam da se snalazim. Ludilo, stres, sve je to sastavni deo zivota 21. veka, a gde to bolje iskusiti, nego u gradu koji je simbol kako je nekadasnja Imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi funkcionisala, tako da sam odlucio da izvucem najbolje iz toga.
E, sad, ceo ovaj tekst sa poceo sa Djindjicevim i Dengovim citatima, jer, kao sto ce se videti tokom teksta, gde god da se nalazite na ovoj, ipak maloj kugli Zemaljskoj, zelje ljudi su uvek iste, a napredak je moguc samo kada pragmatizam priskoci u pomoc. Iako taj pragmatizam nije bio primecen tokom vadjenja vize, u Hong Kongu, pocevsi od drustvenog uredjenja do izgradnje ulice sve je podredjenom prakticnom, racionalnom razmisljanju kako stvari napraviti najbolje za ljude koji tu zive. Kada je 1997, godine Hong Kong vracen od strane Velike Britanije vracen je drzavi koja je preuzela kompletan sistem u Hong Kongu pod parolom – “jedna zemlja, dva sistema” i obavezala se ugovorom da ce jos 50 godina postovati kapitalisticki sistem u Hong Kongu, kao i slobodu izrazavanja. Ovu parolu smislio je Deng Xiaoping – nekada perjanica politike Mao Cedunga, a posle njegove smrti glavni reformator Kine. On, nazalost, nije docekao da vidi (umro je te iste 1997 godine, samo malo ranije) kako se britanska zastava spusta, a kineska dize na zgradi u kojoj sedi Guverner Hong Konga. Inace, opet nekako vezano za nas Srbe, zadnji guverner Hong Konga je bio Kris Paten, danasnji rektor Univerziteta u Oksfordu, a od 2000. do 2004. komesar za prosirenje Evropske Unije i baja koji je smislio za Srbiju ono prvo Hag, pa onda Evropa.
Kao sto rekoh, prva radna nedelja je bila naporna, tako da sam jedva docekao vikend da malo blejim po Hong Kongu i da vidim sta moze sve da ponudi:). Glavni deo Hong Konga koji vredi videti se sastoji iz dva dela: Hong Kong Island (ostrva na kome je zapoceta britanska kolonija i na kome se nalazi vecina fency gradjevina) i kopnenog dela, gde je najatraktiviniji Kowloon, deo odmah uz more. Moja kancelarija se nalazi na necemu sto se zove New territories – delu zemlje koju su Britanci dobili 1898 na 99 godina od Kineza (i ugovorom je bilo predvidjeno, da se samo ovaj deo vrati, ali je batica Deng uspeo da dobije i ostatak) i koja zauzima 64% povrsine Hong Konga, ali ne sadrzi neke interesantne stvari.
Na Hong Kong Islandu se nalaze glavne turisticke atrakcije od kojih moram da izdvojim Victoria’s Peak. Taj vrh sa 522 metara nadmorske visine, najveci je vrh Hong Kong Island-a i pruza odlican pogled na Hong Kong. Do gore se moze na razne nacine, a najlaksi je posebnim tramvajem zvanim, gle cuda, Peak Tram. Kada su 2 ortaka u XIX veku pokrenula ovaj tramvaj, svi su im rekli da su ludi i da im taj biznis nece trajati 2 dana. 120 godina posle, Lonely Planet je u svom vodicu za Kinu medju 6 stavki koje se moraju uraditi/videti prilikom posete Kini izdvojio Victoria’s Peak i voznju tramvajem.
Drugu stvar koju moram da izdvojim u Hong Kongu su shopping mall-ovi, ili ti po srpski, trzni centri. Nigde u Evropi, a volim da verujem da sam je proputovao u solidnoj meri, nisam video vise trznih centara nego ovde. To je nesto kao crkva u selu u Srbiji, mesto okupljanja, druzenja i naravno kupovine. Kako bi bila velika saobracajna guzva da svi ti pesaci idu po ulicama, ti trzni centri su izmedju sebe povezani sistemom prolaza, nadvoznjaka, tako da saobracaj ne pati, a ljudi stignu gde treba. Vikendom je totalni haos i svi koji su me do sada upoznali u kancelariji su razgovor sa mnom zapocinjali pitanjem sta cu da kupim za vikend (nista, mislim se ja, dok se smeskam, jer je skuuuuupoooooo, usi otpadaju):).
Trecu stvar koju zelim da spomenem je Octopus kartica i sistem prevoza. Hong Kong, kao svaki normalan grad ima metro. Sistem prevoza godinama osvaja nagrade kao najbolji na svetu i, po onome sto sam ja video, to je tacno. Jednostavno kupite jednu malu karticu zvanu Octopus, stavite pare na nju i vozi… gde god hoces. Metro, bus, voz, brod, Peak Tram, tramvaji na HK Islandu, rucak u restoranima, knjige, pokloni, sve se to moze platiti Octopus karticom, bez problema. Ovo je stvar koju treba definitivno uvesti u Beogradu i stoga, kada sam video kakav im je sistem prevoza, sam odlucio da se, kad dodjem kuci, prebacim se iz KG-a za BG (i zvanicno), i kad krene izborna kampanja da glasam za Djilasa, jer mislim da on jedini moze da to napravi u Beogradu (mislim na metro) .
Za ovakav uspeh Hong Konga kao malog grada – drzave zasluzan je pre svega britanski sistem ne mesenja u stvari. Britanci su verovali da treba da puste koloniju da se razvija onako kako je trziste pomera i to je ovde dalo rezultate (tzv. politika laissez faire ili ostavi ga kako je). Hong Kong se tokom 70tih i 80tih godina zahvaljujuci tome jako puno razvio – sve strane kompanije koje su iole drzale do sebe svoje azijsko sediste su zabole ovde. A kada je, posle smrti Mao Cedunga 1976 godine gore pomenuti Deng Xiaoping zapoceo reforme, poceo ih je u malom ribarskom mestu Shenzhen, odmah pored Hong Konga, tako sto je to mesto proglasio specijalnom carinskom zonom u kojoj je dozvoljeno ulaganje prljavog kapitalistickog novca.
Inace, taj, Deng Xiaoping je interesantan lik. Iako je bio komunista, nije bio budala i shvatao je kako svet funkcionise. Zbog svojih uverenja i protivljenju Mao Cedungu, koji mu je bio prijatelj i kom je pomogao da dodje do mesta sefa Komunisticke partije Kine, proveo je neko vreme u toku Kulturne revolucije kao radnik u fabrici traktora. Zatim su njegovi prijatelji uspeli da ubede Maa da ga vrati na vlast, sto je ovaj i uradio, ali i dalje nije bio spreman da prihvati njegovo misljenje i taman kad je spremao da ga se ponovo otarasi – Mao je umro. Maova zena i jos tri visoka funkcionera su preuzela vlast (takozvana Banda cetvorke), ali vestom igrom Deng je uspeo da ih skine sa vlasti i mirno i tiho prenese svu vlast na sebe. Iako nikada nije drzao zvanicnu funkciju, bio je siva eminencija Komunisticke partije i zapoceo je reformu koja je danas poznata pod nazivom socijalizam na kineski nacin (u strucnoj literaturi Deng Xiaoping Theory). Prica kaze da kada je bio mali, pre nego sto je otisao na skolovanje u Francusku, kada ga je otac pitao sta treba da radi u Francuskoj, mali Deng (imao je 15 godina) je tada odgovorio kao zapeta puska: “Da naucim znanje i istinu sa Zapada, kako bih spasao Kinu!” Kada je 50 godina kasnije zapoceo tu reformu Deng je postavio tzv 4 modernizacije: ekonomija, poljoprivreda, naucni i tehnoloski napredak i nacionalna odbrana. Hiljade studenata je poslato na zapad sa drzavnim stipendijama (jedan od njih je i u mom timu, studirao je u Kanadi) kako bi pokupili znanje i vratili se nazad da to primene. Danas, kineska ekonomija je najbrze rastuca ekonomija sveta, pretekli su Japan po velicini BDP, a 2020. ce preteci i trenutnog no 1 – SAD. Poljoprivreda je dovoljno razvijena da moze da prehrani sopstveno stanovnistvo – sto ipak nije mala stvar, verujte mi na rec, ima ih ko mrava. Naucni i tehnoloski napredak da ne pominjem, dok su u oblasti nacionalne odbrane lansirali svoje satelite u orbitu, a mali nuklearni arsenal se uvecava.
Kad je resio da se povuce Deng je izabrao Djijang Cemina za svog naslednika. Poziveo je jos 5 godina da vidi kako Kina nastavlja da se razvija, a kada je Djinag ispunio svoja 2 mandata kao predsendik Kine, dirigentsku palicu, po naredjenju Denga Xiaopinga (koji je u to vreme vec bio mrtav) je predao Huu Djintau, malo poznatom gradjevinskom inzenjeru (hidras, kao i moja sestra:)), koji je veci deo svog zivota proveo po Tibetu i zapadu Kine.
Kao sto sam vec rekao, ako sve prodje po planu (a za sad su sanse 50-50), sledece nedelje bi trebalo da predjem u Kinu i tu da budem do 5. februara. Kako je kineska nova godina 3. februara, ovi nasi partneri nece raditi od 2. februara do kraja te nedelje, tako da bi mi to bila idealna prilika da proputujem Kinom, ali o tom potom – mozda se prosto desi da me zbog vize ranije vrate kuci:).
Cisto da znate, ovde je trenutno noc, sutra se radi, a i nisam nesto raspolozen za pisanje:), ali rekoh ajde da vam se javim. Kao i uvek, za kraj knjiga dana je knjiga Milorada Pavica Hazarski recnik, a za muziku nekad bude zaduzen Seal sa pesmom Kiss from the rose u akusticnoj verziji, koju sam danas cuo u metrou i ne mogu da je izbacim iz glave. Ili jos bolje, meni ne tako dragi Merlin sa pesmom Moj je zivot Svicarska:).
Imajte na umu, da zivot je Svicarska, samo ako ga vi takvim napravite, a ako nije, to cak i Hong Kong nece promeniti:)!
Laku noc,
«Fui sobre agua edificada,
mis muros de fuego son.
»
“On water I was built,
my walls are made of fire.”
Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.